Погледам данас као прави интернетлија – приправник мало по фејсбуку, џарнем мало и твитер, онако брзински преломим поглед по линкедину, па се вратим у претраживач, ‘нако комфорно из кревета. Та модернизација је толико упростила ствари, да не умем ни да вам опишем, предпостављате да је таблет, заменио скоро па скроз десктоп рачунар, али скоро ( за сада)
Сетих се јутара на форумима, блог агрегатима, блоговима, где смо коментарисали већом жестином него ова сендвичарска бригада- и то из љубави и дружења, касније на свакојаким чет- машинама и у новије време на фејсу и твитеру. Та драгоцена сећања, на фину и културну комуникацију, ме увек растуже па приметим колико неких драгих људи више ту нема. Неки чуче и ћуте у неком буџку, неки се баве нечим другим, а неки, баш они који су нас учили, и убеђивали да су творци и родоналчелници српске интернет сцене, су одустали и од својих домена, па им некад топ- најбољи сајтови, зврје празни и тужни, незакачени и без днс- адресе.
А били смо кул типови. Ма трка- фрка по читав дан, ко је где шта написао, ко је најбоље срочио, ко га је коме одговорио а ко одавно не одговара јер је он ихааа… шта има он/ она да одговара тамо неком.
Све је то почело негде од 2006, бар што се мене тиче, а ове модерније друштвене мреже арчим од неке рецимо, 2009. године. У почетку су ми говорили да сам будала, да се од игре на компјутеру не може живети, касније сам био у групи чудних људи који гледају у телефоне, а сада сам носиоц велике диоптрије, власник неколико познатих и пристојно посећених веб презентација, и ако вам се не гади, од свега тога и живим.
Драго ми је што сам успео да останем у форми, инфицирам довољан број људи око себе, и оформим универзалну екипу интернет војника који буквално, могу све. Не јуримо, не такмичимо се, не дижемо никакву галаму, нема пувања и дувања али имамо добру километражу у тастатурама, десетак озбиљних организација и неколико тренд евента, на којима су покренуте историјски важне дискусије које су од дебате дошле и до практичне примене на свим нивоима.