То што причају како здрав човек има хиљаду, а болестан само једну жељу, није тачно. Није,… знам. Ми смо такав народ да је свеједно какви да смо, па и на самртном одру – далекобило, око би човеку извадили само да се огребемо онако приде али да је џаба..

Бивао сам у свакојаким ситуацијама али једно сигурно знам. Свега је понекад недостајало, али снова и жеља никад. У ствари мислим да се животопис нас балканаца и огледа у сталном сањарењу и маштању. Све на ону фору, шта би било кад би било, или …кад буде то, онда ћу овако па онако, па летимо и уживамо, пловимо морима, трошимо неке, срећним случајем стечене паре, све тако кроз ноћ до јутра, кад се будимо поред своје бабе која хрче као тенковска дивизија у убрзаном повлачењу, па што збох тога, што због што брже посете клозету собу напустимо и разбудимо се за час …..

Онда се помало болно и са киселом гримасом лагано враћамо у стварност и неколико сати излазећи из тог бунила тражимо оправдања и објашњења, која ће нам помоћи да прихватимо тај свој јебени живот такав какав је, и понекад раније а понекад касније и успемо у томе.

Неко то успе да дочара себи онако на суво, а има још других разних техника, о којима сад не би’, али све сам их пробао и не би ником препоручио.

Са друге стране кажу неки паметни људи да добар, частан паметан и вредан, никад није задовољан, колико год да је успео, па се ето тако ту негде нађем на пола пута између две стране медаље и све неприметно лако клизне даље без виднијих последица … а углавном сам био го ко пиштољ, као и већина.

Извињавам се али ово задње (са отим поштољом) никад нисам разумео, … пиштољ , па још го, па какав би другачије пиштољ могао бити. у СВАКОМ СЛУЧАЈУ не разумем ни сад, али волим да га кажем, некако ми најлепше дочара неке ситуације из оног претежно заступљеног дела мога јебеног живота.

…. пишемо се, идем сад у двориште да скачем са другарицама ластиш