Kada sam pre 3 godine po PRVI put pisao na temu „Život u Srbiji ili na Nekom drugom mestu“ otvorio sam sebi i prostor za, drugima interesantno verbalno nadigravanje koje nije bilo ponekad baš prijatno, ali sam, kao što vidite NEKAKO preživeo.

POKUŠAJTE DA SHVATITE ŠTA SAM PISAO, JA SE NE SEĆAM.

Biću Iskren. Kada je moj slučaj u pitanju, vec posle 4-5 godina uvideo sam da meni tamo i nije mesto, da sam iz sasvim trinaeste price, ali priznajem strepeo sam oko tog ishoda „suludog“ predstojećeg poteza i mogućih posledica takve odluke. Otići ostat ili?

Odakle ja to odlazim i gde se vraćam i obrnuto, bilo je teško definisati.

Trudio sam se i krajem 2007 tokom gotovo cele 2008 godine na dan da svog dolaska okupim što više prijatelja, ili bar onih od kojih sam očekivao da to zaista jesu, na naš prepoznatljiv i jedini ubedljiv (kafanski) način, da što više pričam i još jednom sa svima proverim svoja razmišljanja, kroz komentare, i ocene indžekšn-mudrovanja svih Vrsta.

Vedra priroda i neuništivi optimizam koji u sebi nosim su mi, hvala Bogu pomogli, kao i mali broj onih iskrenih prijetelja da prelomim i shvatim da život ipak treba živeti po svom, na svoj način pre svega, kao i da je to jedini i put iskrenog pravog zadovoljstva.

Godine odricanja, strepnje za i u ime drugih, i baš sve njih bez briga za sebe, su morale ostati samo tužna uspomena, jer verovali ili ne kad sve i PRODJE poraste, kad putevi prestanu da se ukrštataju I SA rođenom DECOM i Ostaneš sam – nije nimalo lako.

Čovek koji ima samo svoje argumenate klimavo ubeđenje svaki put je zadovoljan ispunjen, savladati sebe kao svog najvećeg neprijatelja nije lako, jer ga je JE najteže OTKRITI.

Iz te polu konstatacije sam krenuo analizu, i došao do zaključka da sam bio predugo okružen ljudima koji su sasvim neosnovano ubeđeni u ličnu sreću i zadovoljstvo, pa sam uz njih i sam počeo da haluciniram. Analizirati Svet oko njih, a i oko sebe, naravno da znam, sasvim je besmisleno, ali ipak ponekad pomogne u trenucima krize i nesigurnosti, da bi kvalitetno udahnuo bar malo utehe, koliko god takva uteha bila nagluva i slabovida.

Šta zapravo svako od nas od svog života očekuje, zašto ga ponekad uporno nepokolebljivo i vodi u smeru za koji i vrapci i na grani vide, da nije ispravan. Zašto kazu da i neko dete sa strane bolje vidi, kvalitetnije posavetuje i mudrije rezonuje i gde je taj ključ omađijanosti čoveka koje zna da dovede na ivicu svega a da ne bude svestan toga ni sam.

Kao da nam ponekad nešto ne dozvoljava da primetimo, ne shvatimo ili u takvim situacijama jednostavno nesvesno želimo da ne znamo, i kao da nam neka sila nevidljiva sila sužava vidike usmerene na to malo dostupnog i vidljivog.

Koliko nam svakodnevna jurnjava novcem i za materijalnom sigurnošću, koju nameće vreme u kojem živimo, amputirala iz života naših, mala sitna zadovoljstva KOJA život čine.

Nastavak ovog tajanstvenog i čudnog teksta nedostaje a to se desilo u procesu prebacivanja baze sa ladjevic.com na ovaj domen i to je taj opanak sa štiklom o kojem sam želeo da govorim.

Sve ponovo ima a ima i smisla Svoj ime. Zove jednostavno se moja Nena.