Četrdeset i osam sati „pritvora“ (na Cveti i Lazarevu subotu) bio je dovoljan okidač za mnoge slike i prilike koje donose delovi mozga zaduženi za neprijatna podsećanja.

Izvor: Danas Piše: Ile Kovačević

Otud stigoše i moji pešački podvizi iz jednog februarskog popodneva.

Krećem peške na zakazanu kontrolu organa zbog čije loše ćudi neki od mojih poznanika više nisu živi.

Zbog radova na budućem Nemanjinom trgu tramvaji ne rade, a za prelaz autobusom preko mosta Gazela potrebni su sendviči, ako ste dijabetičar (nisam), a nemate nešto slatko pri ruci. Stižem do sredine mosta na kome je u traci do Sajma zaglavljen i autobus koji je trebalo da me doveze.

Prava prilika da zastanem i osmotrim kako napreduje čudo Beograda na vodi.

Najpre vidim deo fasade ilustrovane lascivno zaodenutim ženskim telima, pre pet godina najavljenog „najvećeg tržnog centra na Balkanu“ (još jedan lider!), udaljenu samo neki metar od Gazele. Kolona se kreće sve sporije, pa pomišljam da su tela na fasadi trik kojim se poslužio vispreni propagandista kako bi vozačima u puzećoj koloni poslao poruku bez troška: Vozite polako, s pogledom na mesto koje je namenjeno proizvodnji vaše sreće i  ostvarenju vaših snova – uživo!

Gledam i pitam se kako li će Sava na svom preostalom kilometru do Dunava da se izbori sa posledicama onih i drugih potreba tog, od građana Beograda odeljenog sveta, koji će tu kupovati i živeti bez tapije na otete, najvrednije delove našeg grada?

Gledam i pitam se, kakav je to soj virusa koji u nekim ljudima izaziva takvu vrstu pandemije, da baš na tom mestu, u toj copy/paste razvratnoj igri blještavih svetiljki, stakla i betona, požele da imaju svoj sprat, svoj bazen, svoj lift, život na vrhu nekog od visokih monstruma, u blizini tog potrošačkog čudovišta, po prirodi stvari sklonog svakoj vrsti virusa.

(Svaka asocijacija aktuelnih vlasnika nekretnina na vodi, na delove teksta koji sledi, uzeće se kao plod njihove ničim izazvane mašte).

Odnekud dolazi i podsećanje na prizore iz Pekićevog romana „Besnilo“ (reč koja kod Srba, naročito ovih dana, ima i ono drugo značenje), kao i na skorašnji subotnji matine sa generacijom u restoranu Grmeč, u kome je Borislav Pekić pre 40 godina najavio skori završetak svog romana.

(Tim povodom zamolio sam šefa Bobana da Pekićev portret premesti na udarnije i pristupačnije mesto i u „bolje društvo“, budući da se na zidovima ove renovirane kultne kafane, koju posećujem već pola veka, nalazi na desetine poznatih ličnosti različitog kalibra.)

Tako je Pekić simbolično, sa nešto vidnijeg mesta, već sredinom februara, najavio da nas uskoro očekuje horor drama slična njegovom fantazmagoričnom opisu besnila koje se, u Pekićevom romanu-fikciji, baš u Londonu, gde se vekovima izdaju potvrde o meri uspeha i o slavi koju donose moć i novac.

„Najveću teškoću predstavljala je brza dijagnoza bolesti… Inficirani su umirali pre nego što se iz laboratorije dobijao ikakav rezultat. Smrt je postala konačna potvrda do koje se stizalo najbrže.“

Pandemija besnila u Pekićevom romanu prenela se na ceo svet, a mere ograničenja bile su najstrože u „epicentru incidenta, zatim u Nigeriji, odakle je doputovala prva bolesnica, kaluđerica majka Tereza; u Narodnoj Republici Poljskoj, na koju je pao avion sa potencijalno besnim Rusima i na izraelsko-libansko-sirijskoj tromeđi…“

Kao što vidimo – uz nestvarne prizore opšteg haosa, straha i užasa, „jurnjave za umobolnim stvorenjem koje podiže šaht i izlazi iz londonske kanalizacije da širi zarazu“ – Pekić do apsurda ironiše i crnohumorno ismejava fikcije stvorene za neke buduće svrhe i namere, a nama danas javlja da nam, pored korone, prete i virusi nekih drugih pandemija – bandera, semafora, antena, aplikacija, dronova, kućnih ekrana…

O upotrebi i izboru sredstava i „neprijatelja“ kojima su ti virusi namenjeni, odlučuju oni koji vladaju, a u našem slučaju samo – On.

Početkom 80-ih, kad je nastajalo Pekićevo epohalno delo, i Beograd i svet naizgled su bili bolji  i srećniji, a priče o budućnosti, kao i danas, bile su gotovo utopijske. Takva očekivanja uvek su, pa i danas, bila poželjna i potrebna, ali ih neprestano razara virus obmana i laži oholih uzurpatora vlasti, prirode, vere i nade.

Prošlo je više od dva milenijuma od kada je grčki polis živeo u skladu sa odlukama građana na drevnoj atinskoj Agori. „Kako nije bio podanik ni boga ni kralja, ni satrapa, ni sveštenika, nego samo podanik slobode i slave svoga grada, svaki građanin te male države slobodno je slavio svoje bogove, birao svoja nadleštva i u javnim skupštinama odlučivao o najkrupnijim državnim poslovima.

Ustanove u njoj nisu bile cilj, nego sredstvo, i zato se u njoj mogla da održi prirodna ravnoteža sposobnosti. Takva država mogla je da bude kolevka skladnih integralnih ličnosti kakve se nikada docnije nisu javljale u ljudskoj istoriji“ (dr Miloš N. Đurić, Kratka istorija i rani filozofski spisi, str. 9, Zavod za užbenike, Beograd 1997)

Virus(i) su tu, a oni za koje nema „vakcine“ – tek slede.

Autor je novinar u penziji, dugogodišnji privredni komentator i direktor i glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog pregleda Ile Kovačević, Lični stav