Nisam danas otišao sa momcima na ručak. Imamo to obezbeđeno i organizovano ali što da bude prosto kad može da   bude komplikovano.

Negde oko 11:00 „napala“ me je iz svih pravaca  ideja da sam sebi upriličim jedno pečeno pile na radnom mestu. Tu prekoputa u MIGROS supermarketu toga uvek ima. Sveže pečeno, „našminkano“ i nafrakano svim i svačim pile je za mene bilo pravi izbor za sredu. Nekim slučajem sam u prolazu i to u  DENNER -u , našao naš domaći ajvar što je samom ručku davalo poseban šmek i značaj. Samo da dodam u ovom delu sa besplatnim reklamama da u Coop veoma retko odem jer je malo podalje što ponekad zna da bude sasvim nepraktično a i cene su na nivou. 🙂

Moj radni,  je za trenutak postao improvizovani trpezarijski sto, pa se zavalih udobno i otpočeh sa centralnim događajem ove gurmanske mini-manifestacije.

Hladna coca-cola, koju uzgred ne bih smeo da pijem, mala veknica polubelog hleba i nekoliko supenih kašika ajvara mi nisu izgledali dovoljno sexy uz pile koje je još uvek ćutalo u kesici pa sam svemu dodao jednu malu krompir salatu prelivenu  francuskim „laganim“ sos-om … Gladne oči- šta ćeš.

Poneki od nas odu sa Balkana ali Balkan teško da ikada ode iz njih.

Najzad krenem sa otvaranjem kesice koja je bila zalepljena selotejpom kao da su je pakovali za prekookeanski put a ne da bi se za minut dva ponovo otvorila, ali … neće pa neće.  Neki gadan selotejp, koji je na plastificiranoj i termootpornoj kesici „uhvatio“ da te Bog sačuva. Pokušam onda da skratim postupak i jednostavno isečem nožem kesicu i završim muku, ali nož klizne po masnoj površini vruče i lepljive kesice i obori čašu punu Coca cole koja se prosu po hlebu i dobrom delu mog radnog stola na kojem na sreću nije bilo mnogo toga, tako da je moj brižno smišljani ručak dobio još jednu eksluzivu, Coca-colu u hlebu.

Dobro pomislih, hleb ionako ne bi trebao da jedam pa se istim oduševljenjem vratim otvaranju kesice.

Iz nje su ubrzo potekli predivni mirisi pa sam brzo zaboravio epizodu hleb u Coca coli ili kako već beše. Fino, malo pečenije pile,  je izgledalo kao pristojan izazov jednom stokilašu, ali eto ti nove zvrčke. Bataci vezani gumicom, kao i uvek .. jebem li ga zašto to rade ali pečeni pilići su u pravilu posthumno svezani.

Setih se tu na kratko svog prošlogodišnjeg filozofiranja na temu prava, koje životinje imaju po novim zakonima EU, ali me nekako miris i izgled pileta prevario te zaboravih da je ova jadna životinja ubijena, svezana i tako ispečena. Strašno.

Prvo sam krenuo nožem ali pogledah u mali hlebčić od 200 grama kako još uvek cvrči natopljen američkom tajnom dvadesetog veka, pa rek’o neeee, ja ću to lepo prstima. Ruke su mi već bile masne od čapkanja ukusne i mirišljave pileće kožice a i pomalo drhtave od nervoze koja me spopala pa gumica, koja je ovaj put bila podeblja puče i opali me pravo u nos na kojem je ostalo sve ono masnoće i komadiča piletine sa nje.

Grešite ako mislite da sam popiz-deo ili nešto slično tome baš u tom trenutku. Neeeee, kad sam gladan mogu da pretrpim svašta ali … očigledno da je danas bio neki dan koji je bio svačiji ali moj – ne.

U vreme pauze obavezno otvorim prozor, jer tako obično uspem da eliminišem sve gasove i smradove koji se od 9 do 12 nakupe. Ne zbog lepog pogleda na dugu ulicu kojom prolaze skupoceni automobili nego više onako iz eststsko- aromatskih razloga ponekad zaboravim da zatvorim ulazna vrata svoje kancelarije. Ovaj put naravno to je nešto što će okončati ovu kratku priču jer je već pominjana kesica u kojoj je do malopre stanovalo pile doletela u moje krilo izručivši na moje nadkolenice iliti butine sav sadržaj onako lepljiv, pun začina i masnoće.

Više nisam bio gladan. Sve je u frižideru pa ko voli- nek izvoli.

Naravoučenije: Nikad se ne pravi pametan već idi na ručak tamo gde svakog dana ideš i uštedećeš sebi živaca i para, a i neće te niko zagledati po gradskom prevozu pri povratku kući pokušavajući da shvati da li si se upišao ili su pored skupocenih i iscepanih počeli da prave farmerice sa živopisnim masnim flekama.