Buridanov magarac je u svom kolebanju između dva plasta sena, pored toga što je ostao gladan, ipak postao primer neodlučnosti, koja baš i nije za preporuku, međutim vremena su se promenila, neodlučnih magaraca je sve više a slasnih i sočnih zalogaja- sve manje.
Uvodno poređenje, može se na trenutak učiniti sasvim neodgovarajuće temi o kojoj ću napisati par redova ali, nadam se, samo na trenutak-zaista.
Kada govorimo o političkim zbivanjima u Srbiji i oko nje, sceni na kojoj se sve odvija i njenim akterima, primećujemo dosta sličnosti na svakom koraku i u skoro svim fazama sveopšte propasti, koja nas je zaskočila ko nepoznata boleština, pa hara i „ubija“ a leku ni traga ni glasa.
Ono već dosta puta rečeno „Odluke ćemo saznati u narednim nedeljama, periodu koji sledi ili ćemo biti blagovremeno obavešteni“, pa se to ne desi ni po godinu- dve, a neretko i nikad, podseća na nedužnog junaka naše priče, gospodina MAGARCA i njegove muke. Dvoumljenje, usklađivanje, zaštita pojedinaca i u najmanju ruku probisveta, je važnije od sveopšteg dobra, svakog poštenja i obraza. Neki su ljudi važni, neki najvažnij ali ima ih koji su nedodirljivi, jer nekom trebaju, a i pošteno su izdržali kaznu, pa godinu dana nisu bili na fukciji.
Karakteristike ponašanja Buridanovog nesrećnog magarca naći ćemo i u medijima kada se uređivačka politika baš zbog podjednako udaljenih interesa usmerava, čas levo, čas desno ali nažalost najtransparentniji prikaz ovog konflikta dvostrukog privlačenja ili jake ambivalencije, kao paradoksalne pojave koju je još u 14 veku primetio Žan Buridan, imamo u ponašanju srpskog biračkog tela kojem je svaki plast sena, koji nije tu ispred njega, predalek i nezanimljiv.
Glasamo po inerciji, volimo da se plašimo, da nas nešto stiska i grebe, i nikako da shvatimo da nam kamen iz cipele neće niko izvaditi, dok to sami ne uradimo. Rezultati izbora koji su vrlo blizu da postanu deo folklornih narodnih običaja Srbije, to i pokazuju, jer na površinu uvek isplivaju politički impotentni magarci, koji će nas iznova očarati svojim natprirodnim moćima i uvlačiti sve dublje i dublje u razor i neslaganje, jer je uvek lakše vladati kad su svi zavađeni i nakostrešeni. U stvari, zašto da razmišljamo kada imamo za to nekog drugog, dežurnog magarca, koji će svakako svojim državničkim promišljanjima dodati i notu lčnog interesa, bilo da se radi o materijalnom ili ličnom ćaru …
Po svemu sudeći, trenutno imamo stabilnu situaciju, ne dobru, već dobro ukopanu i zabarakadiranu. Svi koji bi eventualno „aplicirali“ u težnji da postanu KALIF umesto KALIFA nećkaju se, procenjuju i mere puls i pritisak, neodlučni i zabrinuti, jer naslediti situaciju, ovakvu kakva jeste, nije nimalo lako ali ni preporučljivo.
KALIF to ne razume, šepuri se i promoviše svoje doprinose, koji se mere milionima pisama podrške, i uživa tako nedodirljiv i usamljen kao konjska bale** nasred puta. Ostali ćute jer tako je bolje- čemu bi se mi borili za nešto bolje i pristojnije.
Opoizcija svoje rasulo vidi kao spasonosnu okolnost i upinje se i kostreši, ali eto, jadni ne mogu ništa nesretnom KALIFU koji apsolutno sve može sam, pa mu ni ostavka Vlade ne bi pomrsla poziciju i dramtično snažno samopouzdanje jer, on je Supermen, Betmen, Spajdermen i Hulk u isto vreme, pa čak i diplomata, ekonomista, sanitarni inspektor, novinar, psihijatar, učitelj, doktor, spasilac specijalac, pravnik i ko zna šta još.
Možda ćemo shvatiti uskoro, a možda nikad, okretati glavu levo- desno još neko vreme, ali ostaćemo gladni, žedni i bez igde ičega, ukoliko se u našim glavama ne promeni nešto.
Rešenja postoje, treba ih samo potražiti, odustati od infantilnog ponašanja i pokušati bez gluposti o revolucijama, prevratima i ostalum glupostima kojima smo 2000- te i počeli da se ukopavamo …
Možda nam se i primi
