Istorija se u našem slučaju uvek ponavlja, niko nas neće, a onda nas svi svojataju

Ovih dana svugde me ima, ali ne znam da li sam tu za svoje najbliže. Izašao je disk benda u kome urlam 25 godina gonjen nekom svojom istinom. Opet smo ljude iznenadili poletom i snagom, uštinuli smo ih suštinom i naterali ih da se ne skrivaju pred svojim osećanjima. To delo niko nije hteo da izda. Kao da smo nudili maglu, toplu vodu, mačku u džaku.

Sad kad je najzad izašlo i prvi tiraž planuo u rekordnom roku, svi pokazuju nepodeljeno čuđenje kako to niko nije hteo da objavi bendu koji uživa veliki renome. Ako se to dešava njima, rezonuju oni, šta tek drugi da očekuju. Istorija se u našem slučaju uvek ponavlja, niko nas neće, a onda nas svi svojataju. Neprestana borba za opstanak.

Svi koji su čuli ponuđeno oduševljeni su, govore nam da smo napravili odličnu ploču. Remek-delo. Možeš misliti. Lako je sad biti s nekim i deliti uspeh. A gde su svi bili kad je grmelo i sevalo, kad se na naše molbe zevalo, kad niko nije imao uši za muziku i reči, svedoke vremena u kome svi zajedno živimo.

Počinje cimanje. Idemo na noge ljudima koji kopaju po nama da bi nešto našli za znatiželju drugih. Hrane sa nama radoznalu svetinu. Opet smo okačeni na dohvat ruke svima koji će po nekom zadatku da pišu o svemu. Na nišan glupih bajatih prežvakanih pitanja, koja u svakom trenutku moraju da nadvise pametni i šarmantni odgovori. Čak i onda kad bih se najradije zatvorio u sebe, ćutao i posmatrao kuda ovo moje delo odlazi i kakva mu je sudbina dok nastavlja da živi svoj život daleko od mene.

Javno veselje počinje. Svi su pozvani. Trudimo se da nikog ne izostavimo, ne zaboravimo jer zaborav jako peče. To bar znam iz ličnog iskustva. Stojim ispred gomile tuđih želja, razvlače me po potrebi. Svaki od tih servisera javnog mnjenja baš za sebe očekuje maksimum mene. Hoću da sam miran da bih lakše izdržao ono što se očekuje, jer što se mene tiče lično – ja ovo ne bih da priuštim sebi. Misli mojih osećanja izdeklamovao sam na toj limenci što se disk zove. Nemam potrebu da objašnjavam nešto nedvosmisleno rečeno. Slušam šta me pitaju. Obično nisu preslušali ono što smo uradili. Osećam da se gubim u njihovim opštim mestima, jeftinoćama i trivijalnostima, tipa: vaš odnos sa publikom? I da li je istina da ste ovo rekli?

Publika. Masa koja uživa moju ljubav na moj način. Dajemo im sve, i preko toga. Zato nas vole svih ovih godina i stalno nas traže. Izdavačko-ugnjetačke kuće to nemaju na pameti jer nemaju pameti, osim onih koji idu na siguran rizik sa nama, pokušavajući da shvate zašto nas ljudi vole.

Naravno da nisu sva pitanja izlišna. Ima ljudi kojima je stvarno stalo da čuju i nešto pametno. Čini mi se bar. Entuzijasti, retki ljudski primerci na ovom svetskom otpadu, pioniri nabavljači vrednog u vremenu bednom. Gledam lica svih tih ljudi. Ko su oni? I da li ih stvarno ovo sve zanima? Da li su njihovi urednici vlasnici njihovih duša? Da li ih oni usmeravaju i daju im moć da budu nemilosrdni u dizanju i spuštanju slike nečijeg života. Jezik mi radi ko lud, a mozak mi nekad kaska za njim. Hodam po ivici sve vreme. Ako ne budem oprezan, povrediću se.

A sve bi trebalo da bude slavlje u čast muzike. Muzika osećanja protiv mrtve tišine neosećanja. Sve ponekad poprima oblike uzajamne otužnosti u ovom vremenu pobeđene ljudskosti. Ima i pitanja o privatnom životu. Tu se najviše žacnem. To je najvrednije što treba sačuvati. Privatan život je jedini pravi život i treba ga sačuvati od olakosti tiraža. Počinjem da se osećam neprijatno i polagano se jogunim pred zamkom koja mi se sprema. Otpočinje borba za svoju slobodu. Suprotnoj strani to izgleda dopadljivo i šaljivo.

Trudim se da budem korektan, da pobedim svoj bes u novonastaloj situaciji. Gnječenje ne prestaje, sve odlazi predaleko, postaje gnjavaža. Pratim tok svojih misli, idem za njima u pravcu obećavajućeg izlaza iz ove situacije. Zahvaljujem se nepoznatima i odlazim da se vidim ovako uflekan od sveopšteg rukovanja. U borbi za slobodu ne dobijam ništa. To mi se prvo čini. Hajde dobro da razmislim da li je to konačan saldo svega, ili mi samo tako izgleda. Umoran sam i prazan. Uzeli su i više nego što sam mogao da im dam. Na kraju krajeva nikog nisam uvredio u svojoj spontanosti. Vole me ili vole sebe što me vole.

Na kraju ostaje bend i muzika. Odlazim pod okrilje grupe da se obnovim sa onima koje volim, u svoju sigurnu kuću. Niko nikog ništa ne pita, samo nemi odgovori očima. Pojavljuju se i osmesi koji potvrđuju da smo živi. Izlazimo na binu da odsviramo prigodan repertoar sastavljen samo od novih stvari i jedne prastare. Čim počne prva stvar i navali sigurnost, umor beži iz moga tela. Prvi aplauzi odobravanja opravdavaju sve drndanje i nervozu kojoj sam bio izložen. Gore mogu da se otvorim, a dole moram da se pazim.

Mi smo rokenrol bend koji ima šansu da razume ono što drugi ne žele u vezi sa sopstvenim životom. Letim na pesmi srećan u svojoj debljini. Sad dobrovoljno pripadam svima. Naše rane svetle. Postoji izlaz iz ovog meteža što ga je čovek sam sebi napravio. Ništa nije uzalud. Na kraju su svi zadovoljni. Sa svojom porodicom odlazim svojoj kući. Miran sam dok moja ćerka iza mojih leđa pevuši „srce kuca, tu je“.

Ima dana kada niko ne zna da postojim, kada me tišina obavija i kada me niko ne zove, kada pomislim da mi je telefon pokvaren. Ako je u vezi s poslom, zna da nervira takva situacija. Onda polagano nalazim svoj smisao i mir u najbližima i stvarima oko sebe. Običan život običnog čoveka. To mi prija. Obnavljam se i dolazi priliv novih misli i ideja. A onda počnu da me svrbe tabani. Put počne da me zove na put.
Cane „Partibrejkers”
[objavljeno: 20.12.2007. POLITIKA ]