Mnogo sam nepravdi pretrpeo, mnogo teških i neprespavanih noći razmišljao, mnogo propatio, kao i moji najbliži. Nikad se nikom žalio, nikad raspravljao ili negirao sve što su natovarili na mene bez ikakvog razloga. Hranio se u javnoj kuhinji, gladovao, na stubu srama već 11 godina, oklevetan i ponižen samo zato što kao svaki normalan čovek imam prag tolerancije preko kojeg neće i ne može. To je tema ove priče u nastavcima. Red je da ljudi znaju istinu. Pravu istinu.
Napominjem da se neću baviti nikakvim kalkulacijama, lažima i omalovažanjem, jer na neke nivoe se ne spuštam nikad, poštovaću instituciju Predsednika Srbije i sve novinarske kodekse, blokirati najmanji nagoveštaj senzacionalizma, jer se i tako može pisati, iako su to svi odavno napustili.
Nedavno sam najavio povlačenje sa društvenih mreža, i baš me briga da li vas to zanima ili ne, ali nemam problem sa tim, koga ne zanima sigurno nije došao dovde …. Želim samo da kažem, da narod zna, što bi reko veliki Aleksandar, da mi je dopizdilo da sebe provlačim kroz govna čitajući, reagujući ili ćuteći, na sve što se tamo može pročitati, ili videti.
Nekada si mogao udobno i bez ikakvih posledica ćutati iza svog twitter ili facebook naloga, pa i preporuka starijih kolega je bila da neko vreme ćutiš, čitaš pa onda polako kreneš sa pisanjem … međutim sve se to u međuvremnu isprevrnulo pa ne možeš ni da ćutiš, ne daju … ne možeš pa Bog. Na dupe bi progovorio od muke i sad ću da vam kažem šta imam. Briga me što i neke nije briga, ali ja neću govoriti u rupu u zemlji, jer to sa Trojanovim ušima, nema na prvi pogled nikakve veze, ali ako pažljivije pročitate i razmislite, shvatićete.
To sa društvenim mrežama je počelo lepo davne 2008-2009 – te, ako se dobro sećam. Bor je prednjačio pa je na tu temu i sam RTS snimio nekoliko priloga. Poštovali smo se, družili, okupljali i uglavnom upoznali jedni druge. Nije bilo bitno ni ko si ni šta si, nije bilo bitno ni koliko si solventan, ma ništa nije bilo važno, čak ni to imaš li mozga ili ne. To se ubrzo potom vrlo lepo iskristalisalo, ali niko nije previše analizirao, jer svako je imao pravo na svojih pet minuta, na svoje bubice, gluposti ili komplekse … OD običnog korisnika društvenih mreža do ministara, glumaca, pisaca, novinara ili muzičaara … bilo je svejedno.
E sad, pitate se vi, kakve veze sve to ima sa gore pomenutim gospodinom, ali ima, videćete
Nekakao u to vreme krajem 2009 i početkom 2010. godine u našem malom rudarskom gradu počeo je da se pojavljuje on, veliki Aleksandar, doskorašnji radikal i motorna snaga novoosnovanog SNS- a.
Kao novinar, bloger i aktivni učesnik, tada foruma, a uskoro potom i svih brzo rastućih društvenih mreža, muvao sam se svugde gde se nešto dešavalo i mislim da sam bio na izvoru svih informacija a moj boravak van Srbije, koji je trajao više od deset godina ojačao je moja nastojanja i želju da se iz svog ugla posvetim promociji svog malog mesta / opštine u nastojanju da Bor ponovo bude grad. Osnovao sam portal, Bor GRAD i počeo da izveštavam ni po babu ni po stričevima. Poštovao sam legalno izabrane članove gradske vlasti, ali bez ikakve želje da pripadam ikome, duže od vremena koje mi je potrebno da završim svoj novinarski ili neki drugi aranžman do kojeg bi se mogao doći.
Nikad nisam krio svoje simpatije za one političare bez dlake na jeziku, prodorne, hrabre i beskompromisne. Otud i moje druženje sa tadašnjim predsednikom opštine Bor nikom nije bilo ni na koji način čudno. Uostalom sa njim sam bio kućni prijatelj i smatrao sam ga ispravnim, što i danas mislim, ali on je davno izašao iz tog cirkusa.
Elem, pojavljivanje gospodina Vučića, aktuelnog predsednika Srbije u to vreme je postalo učestalo, a saznao sam kasnije da je to zato što se spremaju opštinski izbori. Međutim ni to mi nije dovoljno logično, a njegovo interesovanje za Bor pomalo čudno. Ne zadugo. Njega je interesovala vlast u Boru isključivo i samo zbog rudnika i svega što je izlazilo iz tadašnjeg Rudarsko topioničarskog basena Bor.
Po dolasku iz jedne od evropskih zemalja, gde sam radio kako već rekoh desetak godina, doneo sam dosta opreme, koja je veoma lagano mogla simulirati jednu mobilnu televiziju. Jaki lap- top uređaji, kamere, digitlni aparati, legalni softver i poznavanje svega toga proguralo me je na prvu liniju poželjnih saradnika. Svi koji su imali potrebu za svim tim ali i za poznavaocem osnova grafičkog i web dizajna, a koji nije za razliku od većine preterano dizao nos, lako su stupalai u kontakt samnom i lepo je to išlo. Kad čovek voli svoj posao, nije alav i uobražen, u to vreme je od svega toga mogao lepo živeti.
Tako je bilo i uoči špica kampanje za lokalne izbore 2010. godine u Boru. Neko je da izvinete. zajebao stvar i povereništvu SNS u Boru je pothitno ztrebalo da se improvizuje informativna služba i leteća TV jedinica.
Prvom prilikom kada je došao u Bor pozvao me je i pitao da li mogu to sve da organizujem, obećao sve što treba i naravno pristao sam. Razgovor je bio kratak a kasniji kontakti su išli uglavnom telefonom, i nije se desilo da zovem i dugo čekam da se javi.
Sasvim kratki delić tog dijaloga u Boru:
JA: Treba napraviti web sajt, otvoriti naloge na Fejsbuku i Tviteru, beležiti sve aktivnosti i šerovati na dr.mrežama, pripremati kratke lokalne promo spotove kao dodatak na sve što je stizalo iz centrale i to bi za početak bilo to.
AV: Šta ti je to tviter i šta je to šerovati … ali ok, odmah kreni i za sve što ti treba javi se tom i tom —
Tako je Opštinski Tviter nalog SNS BOR postao jedan od prvih političkih naloga na društvenim mrežama, a nastao je godinu dana pre glavnog tviter naloga stranke.
Saradnja je počela, svi su bili zadovoljni i entuzijastični, ja naravno zadovoljan ali ne zadugo. Počele su igre koje su bile na nekoliko nivoa iznad mojih očekivanja.
Nažalost, moram vam reći da skoro svi sa kojima sam sarađivao i u kojima sam našao izuzetne sradanike, odavno nisu u nikakvoj vezi sa SNS- om, ali prepoznaće se nadam se u ovom serijalu tekstova. Oni su kao i ja sam kolateralna šteta napretka i razvoja SNS mašinerije.
